Пиносава - историјат
Пиносава 1907. године добија своју школу.
До отварања ове школе наши ђаци су ишли у школу у Белом Потоку.
Школска зграда је подигнута добровољним радом и средствима грађана, али и уз помоћ надлежних просветних власти у Београду.
Тадашња школска зграда била је мања од данас постојеће зграде. Имала је два одељења, веће и мање, међусобно повезана вишекрилним дрвеним вратима и још две мање просторије у којима је становао учитељ, тј. управитељ школе.
Први учитељ био је Радисав Стојановић, родом из Велике Плане.
Први ђаци била су деца рођена 1898. i 1899. године. Било их је у сва четири разреда 86-оро.
Прва учила и инвентар су врло скромни – неколико масивних и тешких школских клупа „скамлија“, а за учитеља столица и сточић са школским дневником, држаљком за перо и мастионицом. Ту су били и школска табла, првобитно зидана, а касније на ногарима, креда и сунђер или крпа за брисање. Основни ђачки прибор био је мала таблица с линијама великим и малим на једној и коцкама на другој страни, као и писаљка за таблицу. Књиге су имали припадајући према разредима. Ту је била и покоја мала свеска и графитна оловка, а код појединих оштрач за зарезивање оловака и гумица за брисање, а све то смештено у малим тканим шареним торбицама. Почетни предмети били су: читање, писање, рачун, веронаука, цртање и певање. У вишим разредима то су: српски језик, историја, земљопис и познавање природе. У периоду до Првог светског рата школу су похађали само мушкарци, а између два светска рата и девојке. Школска година почињала је као и сада првих дана септембра. Најсвечанији дан у школи била је традиционална прослава школске славе Свети Сава, која се у школама слави од 1827. године. Поред културно-уметничког програма, прослава је имала и народно славарски део који је почињао свештеником, молитвом, сечењем и окретањем славског колача. Када је почео Први светски рат 1914. године школа престаје са радом. Учитељ Радисав Стојановић, као резервни официр, одлази у рат. Сада је школа претворена у складиште за муницију, да би касније она била болница за рањенике. По завршетку рата школа наставља са радом, мада је настава била слаба и нередовна. Како ђаци за време рата нису ишли у школу, сустигло се више годишта па су међу њима биле велике разлике у годинама и физичкој развијености. Настава је била четвороразредна и комбинована. Учитељ Стојановић одлази у Београд, а у школи се од тада измењало више учитеља. Она је тада, осим једног или више учитеља, имала и једног помоћног радника, фамилијаза, који се старао о одржавању, чишћењу и грејању просторија. За време Другог светског рата школа је радила, али је настава опет била нередовна. Године 1955. унапређена је у осмогодишњу добивши назив „Милован Глишић“. Почетком 80-тих година припојена је ОШ „Васа Чарапић“ у Белом Потоку. Због удаљености и отежаних услова школовања, залагањем мештана и помоћи са стране, просторије школе у Пиносави су реновиране у периоду од 1991. До 1996. Од тада школа ради као издвојено одељење матичне школе „Васа Чарапић“ у Белом Потоку.